Tek što su diplomirali kao inženjeri elektronike na Stanford Univerzitetu Bill Hewlett i Dave Packard su se uputili na dvonedeljno kampovanje u planinama Kolorada tokom koga su postali bliski prijatelji. Nakon toga Bill je nastavio studije na MIT-u i Stanford-u dok se Dave zaposlio u General Electric-u.

Na nagovor i sa podrškom profesora i mentora sa Univerziteta Stanford njih dvojica su odlučila da započnu sopstveni biznis. Hewlett-Packard Company je osnovana 1. januara 1939. godine. Bill je iznajmio garažu iza svoje kuće i njih dvojica su počeli sa poslom sa 538 dolara u džepu.

Prvi proizvod koji je napravljen u Palo Alto garaži je bio audio oscilator - jedan elektronski test instrument koji su koristili inženjeri koji su se bavili zvukom. Jedan od prvih HP-ovih kupaca je bio Walt Disney Studios, koji je kupio osam oscilatora kako bi razvio i testirao jedan novi sound system za film Fantasia 1940. godine.

68 godina kasnije u filmu „Kung Fu Panda“ talentovani animatori kompanije DreamWorks prate tradiciju borilačkih veština, a HP-ova tehnologija na kojoj počiva izrada filma zaslužna je za sledeću veliku stvar - živo predstavljanje nekih od najupečatljivijih scena ikada viđenih u animiranom filmu.

Harvard Mark-1 je završen. Zamišljen od strane harvardskog profesora Howard Aiken-a, a projektovan i  izrađen od strane IBM-a, Harvard Mark-1 je bio prvi svetski programibilni kompjuter. 

Harvard Mark-1 je bio grdosija dugačka 17 metara, visoka skoro tri metra i teška pet tona, kojoj su njeni autori nadenuli ime Džinovski mozak (Giant brain).

Harvard Mark-1 je bio opremljen sa brzim elektromehaničkim jedinicama za množenje i deljenje, elektromehaničkim tablama funkcija, tri jedinice sa papirnim trakama za interpolaciju, 72 akumulativne i 60 stalnih jedinica za čuvanje podataka. Naredbe ili instrukcije su unošene u kompjuter uz pomoć papirne vrpce, bušenih kartonskih kartica sa rupama.

Harvard Mark-1 bio je jedna od najmoćnijih mašina za računanje svog vremena i radio je više od 15 godina. Tokom Drugog svetskog rata je vršio proračune za razne tabele potrebne za američku mornaricu.

Silikonski tranzistor, usavršen od strane Gordon Teal-a iz Texas Instruments Inc.-a, doveo je do toga da cena ove komponente padne ispod 2.50 dolara. Tako je Texas Instruments Inc., 10 maja 1954. godine prvi započeo komercijalnu proizvodnju tranzistora koja su ubrzo zamenila tadašnje vakuum cevi.

Godine 1959. prikazano je prvo integrisano kolo čiji je tvorac bio Jack Kilby iz kompanije Texas Instrument Inc. U saopštenju kompanije navodi se da "izum dokazuje da se otpornici i kondenzatori mogu nalaziti na istoj pločici izrađenoj od poluprovodničkog materijala".

Integrisano kolo sastojalo se od pet štapića germanijuma povezanih žicama, ali je pronalazak, međutim, patentirao Robert Noyce iz kompanije Fairchild. Obojici inženjera je, ipak, priznato da su pronalazači integrisanog kola.

Za razliku od tranzistora, integralno kolo u sebi sadrži elektroničke sklopove sa različitim komponentama kao što su tranzistori, otpornici, kondenzatori i sl. Integrisana kola su vrlo brzo posle pronalaženja počela da se koriste za izradu mikroprocesora.

Komunikacija između dva i više kompjutera je proširena kada je Ministarstvo odbrane, SAD-a, uspostavilo četiri čvora na ARPANET-u, vojnoj kompjuterskoj mreži. U čvoru su bili Univerziteti u Kaliforniji Santa Barbara i UCLA, Stanford Research Institute, i Univerzitet Utah.

Široko gledajući svrhu same mreže, projektanti ARPANET-a obuhvatili su sledeće ciljeve: direktna upotreba i koriščenje hardvera; direktno pristupanje udaljenim bazama podataka; deljenje i upotreba softverskih paketa koje nisu dostupni korisniku zbog nekompatibilnosti u hardveru ili zbog jezika.

Prva ARPANET veza uspostavljena je 29. oktobra 1969. godine između IMP-a na UCLA i SRI. Decembra 1969. godine sva četiri kompjutera bila su međusobno povezana.

ARPANET (Advanced Research Projects Agency Network) se sastojala od malih kompjutera pod imenom Interface Message Processors (IMP). Kompjuteri su skladištili i preusmeravali pakete podataka, i bili međusobno povezani modemima koji su komunicirali međusobno bit-serijskom vezom brzinom od 50 kbita/sekundi.

Prvi e-mail je poslat. Ray Tomlinson iz istraživačke firme Bolt, Beranek and Newman, poslao je prvi e-mail, a ni sam se ne seća da li se to desilo baš u oktobru, ali zna da je prve poruke slao samome sebi, testirajući svoj izum. 

Tomlinson, je bio taj koji je odlučio da se simbol „@“ koristiti u e-mail-u, a svoju poruku poslao je preko vojne mreže ARPANET.

Kada je upitan da objasni sadržaj svoje prve e-mail poruke, Ray Tomlinson je rekao da je bila nešto poput „QWERTYUIOP“. Takođe, ne može ni da se seti ko je prva osoba koja je primila njegovu e-mail poruku.

U vreme kada je Ray došao na ideju da napravi program za slanje elektronske pošte, postojao je samo jedan program za slanje poruka, vrlo ograničenih mogućnosti: poruke su mogli da šalju i primaju samo korisnici istog kompjutera. Tomlinson je želeo da ode korak dalje i napravi aplikaciju koja bi omogućila komunikaciju između svih kompjutera u lokalnoj mreži. Pored pomenutog programa, kao polazna tačka poslužio mu je i jedan drugi, namenjen prenosu datoteka. Posle 200 linija programerskog koda, stvoren je prvi e-mail klijent.

1966. godine Ralph Baer je dizajnirao ping-pong igru za svoju igračku konzolu Odissey. Nolan Bushnell je igrao ovu igru na Magnavox prezentaciji u Burlingame-u, Kalifornija, SAD i inspirisan samom igrom Bushnell zapošljava mladog inženjera Al Alcorn-a za dizajniranje vozačke igre.

Međutim kada je postalo jasno da je to previše ambiciozno za to vreme, Bushnell nalaže Alcorn-u da umesto toga oblikuje verziju ping-pong igre. Igra je testirana u barovima u Grass Valley-u i Sunnyvale u Kaliforniji, gde se pokazala vrlo popularna.

Pong arkada je bila preokret u industriji i pionir u pokretanju video igara modernog doba.

Seagate Technology stvorio je prvi hard disk za mikrokompjutere, model ST506. Disk je mogao da sadrži 5 MB podataka, 5 puta više od standardne flopi diskete dok mu je veličina bila ista kao i sam flopi drajv. Hard disk je u sebi imao čvrstu metalnu ploču koja je sa obe strane bila obložena tankim magnetnim materijalom koji je mogao da skladišti digitalne podatke.

Dva velika inženjera Alan Shugart i Finis Conner osnovali su Seagate Technology 1979. godine posle zajedničkog rada u Memorex-u. Nakon objavljivanja svog prvog proizvoda Seagate Technology je vrlo brzo stao uz rame gigantima IBM-u i Apple Computer-u.

Narednih godina Seagate Technology je prodao preko 4 miliona komponenti.

Prvi kompjuter u toj seriji IBM PC-a se sastojao od sledećih komponeti:

Monohromatski monitor

Tastatura

Kućište u kome su bili:

Matična ploča sa mikroprocesorom

64 KB RAM-a

Napajanje računara

Zvučnik

Video kartica

Commodore Business Machines predstavlja Commodore 64. Prvi C64, kao što je bio poznatiji, prodat je za 595 dolara, a imao je svega 64 KB RAM-a, solidne zvučne i grafičke performanse u poređenju sa ondašnjim standardom. 

Za razliku od kompjutera koji su bili distribuirani samo preko ovlašćenih posrednika, Commodor 64 se prodavao i u prodavnicama sa igračkama. Kompjuter se mogao direktno priključiti na televizor, pružajući time mnogo bolji užitak za razliku od običnih konzola za video-igre kao što je Atari 2600.

Cena Commodore-a 64 se smatrala kao glavni razlog za slom video-igara 1983. Približno 10 000 programa je napisano za C64 (u ovo spadaju razvojne aplikacije, kancelarijski alati i igre). C64 je takođe zaslužan za popularizaciju kompjuterske demo-scene.

Sa obzirom na uspeh ARPANET-a kao način za istraživanja na univerzitetima i u vojnoj komunikaciji, 1983. godine ARPANET se deli na vojnu mrežu MILNET i civilnu mrežu ARPANET.

Razdvajanje je postalo moguće usvajanjem TCP/IP protokola kao standard umrežavanja, tri godine ranije. 

TCP/IP protokol je skup protokola razvijen da omogući umreženim kompjuterima da dele resurse putem mreže. Razvijen je od strane agencije DARPA u okviru ARPANET-a ranih 1970ih. U periodu od juna 1987. do juna 1998. više od 300 različitih proizvođača imalo je proizvode koji su podržavali TCP/IP protokole, a postojalo je na desetine hiljada mreža, različitih veličina i tipova, koji su ih koristili. Njihov broj se iz dana u dan povećava, što je najbolji primer značaja TCP/IP-a u kompjuterskim telekomunikacijama.

Kako se ARPANET eksponencijalno povećavao, videlo se kako je potreban opštiji pristup komunikacionom protokolu kako bi mogli biti udovoljeni sve veći zahtevi i stvarana sve komplikovanija mreža računara. ARPANET je 1995. godine preimenovan u "Internet".

Robert Morris-ov zahvatio je ARPANET. Dvadesettrogodišnji Robert Morris, sin kompjuterskog stručnjaka u Agenciji za Nacionalnu bezbednost, SAD-a, poslao je nedestruktivni crv putem ARPANET-a i prouzrokovao probleme na oko 6.000 kompjutera koji su bili povezani u mreži.

Istraživač Lawrence Livermore u Nacionalnoj laboratoriji u Kaliforniji je otkrio crva. "Bio je kao čarobnjakov šegrt" rekao je Livermore.

Morris, koji je rekao da je motivisan iz dosade, programirao je crva da reprodukuje sam sebe u kompjuterskim datotekama i da se filtrira kroz sve umrežene kompjutere. Zaražene datoteke su se uveličavale i vremenom postale dovoljno velike da popune kompjutersku memoriju i na taj način da onemoguće rad samog kompjutera.

Microsoft su osnovali 1975. godine Bill Gates i Paul Allen. 22. maja 1990, godine Microsoft predstavlja Windows 3.0. Kompatibilan sa DOS programima, prva uspešna verzija Windows napokon je bila dovoljno dobra da zadovolji PC korisnike. U novoj verziji Microsoft je izmenio dizajn i stvorio podršku za veliki broj grafičkih aplikacija. 

Takođe, uz pomoć Intelovog 80386 mikroprocesora omogućen je rad sa više programa istovremeno. 

Microsoft Windows 3.0 je prodat u više od 10 miliona primeraka i to ga je stavilo na sam vrh najbolje prodavanih operativnih sistema. Microsoft je uz verziju Windows 3.0 plasirao i Microsoft Word, aplikaciju za obradu teksta kao i Microsoft Excel, aplikaciju za rad sa tabelama.

Microsoft je Windows 3.0 više prilagodio krajnjim korisnicima što je do tada bio slučaj samo na Macintosh-u i kao rezultat toga dovelo je da IBM personalni kompjuteri postanu svetski poznati.

World Wide Web je rođen kada je Tim Berners-Lee, istraživač u CERN-u, Švajcarska razvio HyperText Markup Language. HTML kao što je uobičajeno poznato omogućio je da se postojeća Internet mreža dodatno razvije u World Wide Web koristeći URL (Uniform Resource Locator) i HTTP (Hypertext Transfer Protocol). 

Internet browser-i npr. Netscape ili Microsoft Internet Explorer, prosleđuju linkove i šalju upit na server koji dozvoljava da korisnik vidi sadržinu sajta. Berners-Lee projektuje World Wide Webu na upitu, a HTML je ustvari razvio za sebe i svoje kolege sa kojima je radio i na taj način omogućio svima da razmenjuju znanje i podatke. Sa ovom idejom u glavi, Berners-Lee je prvi projektovao World Wide Web server i internet browser koji su postali dostupni javnosti od 1991. godine. Tim Berners-Lee je osnivač W3 Konzorcijuma, koji koordinira World Wide Web razvoj.

Mosaic web browser je plasiran. Mosaic je bio prvi komercijalni softver koji je omogućio grafički pristup sadržajima na ARPANET-u tj. Internetu. Dizajniran je od strane Eric Bina i Marc Andreessen-a na Univerzitetu Ilinoiz u Nacionalnom centru za Superkompjuterske programe (NCSA). 

Mosaic je prvobitno dizajniran za Unix sisteme a 1994. godine Mosaic je dostupan i za nekoliko operativnih sistema kao što su Mac OS, Windows i AmigaOS. Najpoznatiji web browser-i danas su: Microsoft Intrenet Explorer, Mozilla Firefox, Opera, Netscape Navigator i Apple-ov Safari.

Na kraju, web browser-i kao što je Mosaic postali su nadmoćni programi 90-ih godina zato što su oni bili prvi programi koji pružaju korisniku multimedijalni i grafički prikaz na Internetu, a to je dovelo do toga da se granice Interneta naglo prošire.

Temperaturne promene kroz koje prolazi sistem predstavljaju veliki udar na fizičke komponente sistema. Međutim, najveće temperaturne promene kroz koje prolazi sistem nastaju u periodu zagrevanja posle uključenja računara. Uključivanje hladnog sistema prouzrokuje najveće moguće unutrašnje temperaturne promene. Ukoliko želite da svom sistemu obezbedite što je moguće duži bezotkazni vek, trebalo bi da ograničite temperaturne promene u njegovom okruženju. Ekstremne temperaturne promene u toku hladnog starta možete da ograničite na dva jednostavna načina: ostavite sistem isključen ili uključen sve vreme. Od ove dve opcije, verovatno vam više odgovara ova druga. 

Stalno uključen sistem predstavlja najbolji način za unapređenje njegove pouzdanosti. Ako ste prvenstveno zainteresovani za trajanje sistema, najjednostavnija preporuka glasila bi: neka je sistem neprestano uključen (ili isključen). Međutim, u stvarnosti postoji više činjenica koje treba uzeti u obzir, kao što je cena električne energije, mogućnost požara zbog rada opreme bez nadgledanja i slično. Ako razmislite o načinu na koji obično pregoreva sijalica, biće vam jasno u kojoj meri je opasno uključivanje i isključivanje. Sijalica najčešće pregoreva pri prvom uključivanju, pošto vlakno mora da savlada neverovatan termički udar dok menja temperaturu - za manje od sekunde - od temperature okruženja do nekoliko stotina stepeni. Sijalica koja je neprestano uključena duže traje od one koja se često uključuje i isključuje. Mesto na kom se, po uključivanju, najverovatnije pojavljuje problem jeste uređaj za napajanje. 

Početna struja sistema, u prvih par sekundi, znatno je jača od one koja teče u normalnom radnom režimu. Pošto tu struju mora da obezbedi uređaj za napajanje, on treba da podnese izuzetno veliko opterećenje u tih prvih nekoliko sekundi rada, a posebno ako treba da se pokrene nekoliko diskova. Za pokretanje motora po uključenju potrebna je izuzetno jaka struja. Ovaj zahtev često prevazilazi moći izlaznog kola ili komponenti uređaja za napajanje, tako da on pregori ili prekine rad u trenutku. Često se to desi neposredno po uključivanju. Da biste obezbedili najduži mogući radni vek, pokušajte da temperaturu komponenti održite na konstantnom nivou i da ograničite broj uključivanja izvora za napajanje. Jedini poznat način za to jeste da sistem ostane stalno uključen. Iako možete zaključiti da sistem treba da radi 24 sata dnevno sedam dana u nedelji, ovakav način rada se ipak ne preporučuje. 

Nekoliko stvari utiče na to da sistem ne bude neprestano uključen. Jedna je da nenadgledan uključen sistem uvek predstavlja mogući izvor požara. Unutrašnji kratak spoj u monitoru može da izazove požar, a zakočen ventilator za rashlađivanje može da bude razlog za pregrevanje uređaja za napajanje i celog sistema. Kada nema nadgledanja nijedan sistem ne bi trebalo da ostaje uključen. Sledeći razlog je prekomerna potrošnja električne energije. Mnoge kompanije uvele su rigorozne programe za isključivanje osvetljenja i uređaja kada se ne koriste. Potrošnja energije današnjih sistema velike snage i njihovih pomoćnih uređaja nikako nije zanemariva. Takođe, nenadgledan operativni sistem predstavlja veći izvor rizika od nekog koji je isključen i zaključan. Realni činioci - kao što su mogućnost požara kod nenadgledanih sistema u toku noći ili vikenda, problemi obezbeđenja i prekomerna potrošnja energije - mogu da utiču na to da svoj sistem ne ostavljate uključen sve vreme. Prema tome, potreban je kompromis. Samo jednom u toku dana uključujte sistem. Nemojte svakodnevno da ga uključujete i isključujete po nekoliko puta. Ovaj izuzetno dobar savet gotovo uvek se ignoriše, a naročito kad nekoliko korisnika deli isti sistem. Svaki korisnik uključuje sistem i isključuje ga po završenom poslu. Kod ovakvih sistema ima daleko više problema zbog kvarova. 

Ako ste u zgradi sa klimatizacijom, imate još jedan razlog za brigu po pitanju temperature i disk uređaja. Neke zgrade imaju termostate koji su programirani da u toku noći, ili preko vikenda, isključe grejanje. Ti termostati su takođe programirani da, pred početak radnog vremena, brzo podignu temperaturu u radnim prostorijama. U Beogradu, na primer, spoljna temperatura u toku zime ide i do -15 stepeni (ne računajući uticaj vetra). U tom slučaju temperaturna razlika preko vikenda može da bude i do 50 stepeni. U ponedeljak, na početku radnog vremena, grejanje je uključeno možda tek nekih sat vremena pre, pa diskovi verovatno nisu postigli ni 20 stepeni kada uključujete sistem. U toku prvih 20 minuta rada temperatura ploča, diska i procesora naraste do 60 stepeni i više. Ukoliko sistem ostaje uključen na duži period vremena, obavezno podesite ekran da bude prazan ili da prikazuje slučajan sadržaj, ako se sistem ne koristi. 

Fosfor na ekranu može da se ošteti ako se nepromenljiva slika prikazuje u dužem periodu vremena. Većina savremenih računara poseduju mogućnosti za uštedu energije automatski ulazi u režim pripravnosti (engl. standby) na komandu sistema. Ukoliko vaš računar poseduje te mogućnosti, omogućite ih, jer one pomažu da se smanje troškovi za energiju i štite monitor.

Neka računarska kućišta imaju moćnije ventilatore za hlađenje od originalnih napajanja, što može u velikoj meri da produži radni vek računara i da umanji nevolje sa pregrevanjem, posebno kod novijih procesora koji se jako zagrevaju. Ako buka sistema predstavlja manu, postoje modeli sa posebnim ventilatorom koji rade tiše od standardnih. Ova napajanja najčešće koriste ventilatore velikog prečnika koji se okreću sporije, tako da mogu da rade tiše od manjih ventilatora i da pri tom pokreću istu količinu vazduha. Morate obezbediti odgovarajući protok vazduha za hlađenje toplijih delova sistema. 

Danas mnogi procesori koriste pasivne hladnjake koji zahtevaju postojano strujanje vazduha da bi hladili čip. Ako hladnjak procesora ima sopstveni ventilator, onda ne treba mnogo da brinete. Ako imate slobodnih priključaka za proširenje, dobra je zamisao da razmaknete kartice u svom sistemu tako da vazduh može da struji između njih. Karticu koja se najviše zagreva u toku rada postavite najbliže ventilatoru ili otvorima za provetravanje sistema. 

Osigurajte odgovarajuće strujanje vazduha oko disk jedinice, posebno oko onih koje se obrću velikim brzinama. Neki diskovi umeju da stvore priličnu količinu toplote u toku rada. Ako se disk pregreje, možete izgubite podatke.

Obavezno se postarajte da vaš računar radi sa poklopljenim kućištem, naročito ako je opterećen. Podizanje poklopca kućišta može da izazove pregrevanje sistema. Sa podignutim poklopcem, ventilator napajanja više ne duva vazduh kroz sistem. Umesto toga, ventilator hladi samo jedinicu za napajanje, dok se ostatak sistema hladi prirodnim strujanjem. Iako se zbog toga mnogi sistemi ne pregreju odmah, neki od mojih sistema, a naročito oni koji su prošireni do kraja, pregrevali su se posle 15 do 30 minuta rada bez poklopca kućišta. 

Osim toga, postarajte se da svi neiskorišćeni otvori za priključke na zadnjoj strani kućišta budu popunjeni poklopcima. Ako posle vađenja kartice ne stavite poklopce, ostaće otvori u kućištu koji će remetiti unutrašnje strujanje vazduha i možda prouzrokovati višu unutrašnju temperaturu.

Ako imate povremene neprilike za koje sumnjate da su povezane sa pregrevanjem, zamena napajanja moćnijim obično predstavlja najbolje rešenje. Posebno projektovana napajanja sa jačim ventilatorom takođe mogu da pomognu. Postoji barem jedan prodavac uređaja zvanog kartica za ventilator, ali ja nisam ubeđen da je to dobro rešenje. 

Ako ventilator nije postavljen tako da uduvava vazduh u kućište ili ga iz njega izduvava, sve što on može jeste da razbacuje topao vazduh po unutrašnjosti sistema i hladi samo ona mesta na koje je usmeren. U stvari, dodavanje ventilatora na ovaj način doprinosi ukupnom zagrevanju unutar sistema, jer ventilator troši snagu i stvara toplotu. Ventilatori postavljeni na procesor predstavljaju izuzetak, zato što su projektovani da hlade samo njega. Mnogi od novijih procesora toliko se zagrevaju u toku rada da uobičajeni rebrasti aluminijumski hladnjaci ne mogu da obave posao. U tom slučaju mali ventilator postavljen neposredno na procesor obezbeđuje dodatno hlađenje koje snižava temperaturu procesora. 

Jedina mana ovih aktivnih hladnjaka jeste da se procesor trenutno pregreva ako ventilator otkaže i čak ako je samo oštećen. Kad god je moguće, nastojte da upotrebite najveći pasivni (rebrasti aluminijumski) hladnjak koji možete naći i da kupite procesor od cenjenog isporučioca.

Da bi ispravno radio, računar mora da ima stabilno napajanje energijom bez šumova. U nekim instalacijama, međutim, iste linije se koriste i za napajanje raznih velikih potrošača, tako da njihovo uključivanje i isključivanje može da izazove probleme na računaru. Neke vrste uređaja na istoj liniji mogu da izazovu kratkotrajne naponske skokove i do 1000 V, koji mogu da izazovu fizičko oštećenje računara. Iako su ovi skokovi retki, mogu da onesposobe računar. Čak i u kolu koja je namenjeno samo za računar mogu da se pojave ovakvi skokovi, što direktno zavisi od kvaliteta energije koja se dovodi do zgrade i do tog kola.

U toku pripreme mesta za instalaciju sistema treba da budete svesni sledećih činilaca i da osigurate stabilno i čisto napajanje:

Ako je moguće, računar treba da ima posebnu liniju sa osiguračem. Ovo ne garantuje da će biti oslobođen od mrežnih uticaja, ali pomaže.

Mrežno napajanje treba da ima dobro uzemljenje niske otpornosti, odgovarajući napon, da bude oslobođeno od interferencija i padova napona.

Trožilno napajanje je obavezno, mada neki ljudi koriste i adaptere trožilnih na dvožilne mrežne utičnice. Ovo rešenje se ne preporučuje; za uzemljenje postoje dovoljno jaki razlozi.

Problemi sa šumovima na liniji nastaju zbog otpornosti linije, što je u vezi sa presekom i dužinom linije. Da biste smanjili otpornost izbegavajte produžne kablove, osim ako to nije neophodno, a i onda koristite samo pouzdano dobre kablove.

Neizbežno, na kraju će se pojaviti potreba za priključenjem druge opreme. Planirajte potrebe unapred, da ne biste došli u iskušenje da previše potrošača priključite na jedan mrežni priključak. Ako je moguće, obezbedite još neki priključak za uređaje koji nisu računarski.

Klima uređaji, automati za kafu, mašine za kopiranje, laserski štampači, grejalice, vakuumski štampači i snažni električni alati imaju veliki uticaj na kvalitet napajanja računarskog sistema.

Svaki od ovih aparata može da povuče izuzetno veliku količinu struje i opustoši PC sistem priključen na istu liniju. U nekim preduzećima dešava se da sistemi svakodnevno počinju da padaju u 9:05, kada se uključe svi aparati za kuvanje kafe! 

Takođe, potrudite se da mašine za kopiranje i laserski štampači ne budu priključeni na istu liniju kao ostala računarska oprema. Ti uređaji troše veliku količinu energije. Sledeći veliki problem u nekim kompanijama predstavljaju izdeljene kancelarije. Mnogi od tih odeljaka opremljeni su sopstvenim mrežnim priključcima, pa se priključuju jedan na drugi i formiraju neku vrstu lanca za napajanje. Osoba koja radi u odeljku na kraju takvog električnog lanca zaslužuje sažaljenje, jer za svoj sistem najverovatnije ima napajanje koje obiluje greškama!

Kao primer iz života za previše uređaja koji dele jednu liniju mogu da opišem nekoliko primera u kojima su računari imali učestali problem provere parnosti. Svi napori da se sistem dovede u red bili su bezuspešni. Izveštaji o lokaciji greške mogu da budu nekonzistentni, što onda ukazuje na probleme sa napajanjem. Izvor problema može da bude uređaj za napajanje u sistemu ili mrežno napajanje iz priključka na zidu. Rešenje se nametnulo jednoga dana dok sam stajao i posmatrao sistem. 

Poruka o proveri parnosti pojavila bi se čim bi neko ko radi dva odeljka dalje uključio mašinu za kopiranje. Priključivanje računara na posebnu liniju za napajanje otklonilo je ovaj problem. Prateći smernice u ovom odeljku možete da obezbedite pravilno napajanje za vaše sisteme i da pomognete da se osigura neometani rad.

Napajanje je ne samo jedan od najvažnijih delova računara već je, nažalost, i jedan od najzapostavljenijih. Da se poslužim rečima, napajanje niko ne poštuje! Ljudi umeju satima da raspravljaju o brzinama svojih procesora, veličini memorije, veličinama i brzinama diskova, performansama video adaptera, veličinama monitora itd., a da retko uopšte spomenu ili razmotre napajanje. 

Kada proizvođač sastavlja sistem tako da ima što je moguće nižu cenu, šta mislite na kojem delu će najviše da uštedi? Naravno, na napajanju. 

Za većinu ljudi napajanje predstavlja uglavnom nejasnu metalnu kutiju koja zauzima mesto u njihovom računaru i na koju skoro uopšte ne obraćaju pažnju. Oni malobrojni koji se sete napajanja izgleda da brinu samo o broju vati izlazne snage (čak i ako ne postoji praktičan način da se proveri ta vrednost), ne obazirući se pri tom da li napajanje isporučuje stabilnu jednosmernu struju ili veoma promenljiv signal pun šuma, prekida, pikova i udarnih napona. Nasuprot tome, ja sam oduvek stavljao poseban naglasak na izbor napajanja za svoje računare. 

Smatram da napajanje predstavlja srž sistema i spreman sam da izdvojim više novca za bolju jedinicu. Napajanje je ključni deo računara, jer snabdeva strujom sve delove sistema koji to zahtevaju. Po mom iskustvu, napajanje je takođe i jedan od delova najsklonijih kvarovima u svakom računarskom sistemu. Neispravno napajanje moglo bi da ošteti ostale delove računara tako što bi im isporučilo neodgovarajući ili nestabilan napon. 

Zbog značaja napajanja za ispravan i pouzdan rad sistema, trebalo bi da razumete ulogu i ograničenja napajanja, koje probleme ono može da prouzrokuje i kako da se oni otklone.

IBM je razvio svoj računar (od ideje do isporuke sistema koji mogu da funkcionišu), za jednu godinu, koristeći postojeće konstrukcije i kupujući što je moguće više komponenti od drugih isporučilaca. Odeljenje ulaznih sistema bilo je nezavisno od drugih odeljenja IBM-a i moglo je da koristi pomoć izvan kompanije, ne prolazeći kroz birokratske procedure koje su zahtevale isključivu upotrebu IBM-ovih resursa. 

IBM je razvoj jezika za računar i operativnog sistema ugovorio sa malom kompanijom po imenu Microsoft. Ova odluka predstavlja glavni činilac koji je Microsoft-u omogućio da se danas učvrsti kao dominantna sila u oblasti računarskog softvera.

Interesantno je primetiti da je IBM prethodno pregovarao sa kompanijom Digital Research (kompanija koja je napravila CP/M, u to vreme najpopularniji operativnim sistem personalnog računara), kako bi oni razvili operativni sistem za novi IBM računar, ali su u toj kompaniji bili veoma nepoverljivi prema radu sa IBM-om i posebno zaplašeni sporazumom o neotkrivanju saradnje, koji je IBM zahtevao da potpišu. 

Microsoft je iskoristio povoljnu priliku koja je nastala posle povlačenja firme Digital Research i kasnije postao jedna od najvećih softverskih kompanija na svetu. IBM-ova upotreba drugih isporučilaca u razvoju računara predstavljala je otvoren poziv ostalim proizvođačima da priskoče i podrže sistem - i oni su to uradili. U sredu, 12. avgusta 1981. godine, pojavljivanjem IBM računara ustanovljen je novi standard u industriji mikroračunara. 

Otada su prodate stotine miliona kompatibilnih sistema, a originalni računar izrastao je u ogromnu familiju računara i dopunskih uređaja. Za ovu familiju računara napisano je više softvera nego za bilo koji drugi sistem na tržištu.

Većina ljudi ne okleva ni sekundu kada postavim ovo pitanje; odmah odgovore ,,Microsoft!” Mislim da za ovaj odgovor nisu potrebni argumenti. Danas nesumnjivo Microsoft upravlja operativnim sistemima koji se koriste na računaru. Oni su prešli sa originalnog MS-DOS-a na Windows 95/98, Windows NT, Windows 2000, Windows XP, Windows 7, itd. Microsoft je efikasno koristio svoju kontrolu nad operativnim sistemima kao polugu za upravljanje i drugim vrstama softvera za računar, npr. uslužnim programima i aplikacijama. 

Mnogi uslužni programi koje su prvobitno nudile nezavisne kompanije (recimo, programi za keširanje diska, kompresiju diska, defragmentaciju, obnavljanje strukture datoteka, pa čak i kalkulatori i beležnice) sada su integrisani u Windows. Integrisane su čak i aplikacije kao što su web pretraživači, koje obezbeđuju automatski instaliranu osnovu za pomenute aplikacije - na veliku žalost proizvođača konkurentskih verzija. Microsoft je takođe iskoristio svoju kontrolu nad operativnim sistemima da u njih integriše softver za umrežavanje i programske pakete, mnogo uspešnije od konkurencije. 

Eto zašto sada on dominira najvećim delom softverskog prostora za računar, od operativnih sistema do pomoćnih programa, od programa za obradu teksta do programa za tabelarna izračunavanja. 

U ranim danima računara, dok je IBM imao kontrolu nad standardom za hardver, ta kompanija je unajmila Microsoft da razvije jezgro softvera za računar. IBM je razvio hardver, napisao BIOS (Basic Input Output System, osnovni ulazno/izlazni sistem), a zatim unajmio Microsoft da razvije DOS (engl. Disk Operating System, operativni sistem diska), kao i nekoliko drugih programa i softverskih alata. IBM je propustio da pribavi ekskluzivna prava na DOS, koji je ugovorio sa Microsoftom, ili potpunom kupovinom ili ekskluzivnim licencnim ugovorom. 

To se kasnije pokazalo kao najskuplja poslovna greška u istoriji čovečanstva. Umesto toga IBM je od Microsofta dobio licencu koja nije podrazumevala isključivost, što je Microsoftu omogućilo da prodaje isti MS-DOS kôd koji je razvio za IBM svima zainteresovanima. Prvi proizvođači klonova računara, kao što je Compaq, željno su licencirali isti kôd operativnog sistema i odjednom ste mogli kupiti isti osnovni MS-DOS operativni sistem sa nekoliko različitih imena kompanija na pakovanju. Ako pogledamo unazad shvatićemo da je samo ta jedna greška u ugovoru omogućila Microsoftu da postane dominantna softverska kompanija i prouzrokovala da IBM izgubi kontrolu nad računarskim standardom čiji je tvorac bio.

Pošto je jasno da je Microsoft uvek kontrolisao računarski softver imajući kontrolu nad operativnim sistemom, ostaje pitanje - šta je sa hardverom? Lako je videti da je IBM upravljao standardom hardvera sve do 1987. godine. Ipak je IBM stvorio konstrukciju jezgra računarske matične ploče, arhitekturu konektora za proširenje sabirnice (8/16 bitna ISA sabirnica), konstrukciju serijskog i paralelnog priključka, konstrukciju video kartice kroz VGA i XGA standarde, konstrukcije interfejsa i kontrolera disketne jedinice i diska, konstrukciju napajanja, interfejs i konstrukciju tastature, pa čak i fizičke oblike (faktore oblika) svega, od matičnih ploča do kartica za proširenje, napajanja i kućišta. Sve karakteristike IBM-ove konstrukcije PC, XT i AT sistema od pre 1987. godine imaju uticaja i na savremene računarske sisteme. Ali, po mom mišljenju, pravo pitanje glasi - koja je kompanija bila odgovorna za smišljanje i stvaranje novijih, skorašnjih konstrukcija računarskog hardvera, interfejsa i standarda? Kada postavim to pitanje ljudi obično oklevaju da odgovore - neki kažu Microsoft (ali on kontroliše softver, ne i hardver), ili navedu imena nekoliko drugih velikih proizvođača računarskih sistema, a ima i onih koji daju tačan odgovor - Intel.

Mogu da razumem zašto mnogi ne pogode odmah, jer koliko ljudi stvarno poseduje računar sa oznakom Intela? Ne mislim samo na one na kojima piše “Intel inside” (što podrazumeva jedino da sistem ima Intelov procesor), već na sisteme koje je konstruisao i sklopio Intel ili koji su kupljeni preko njih. Verovali ili ne, mislim da mnogi ljudi, ako ne čak i većina, danas zaista imaju Intelove računare! Naravno, ovo ne znači da su oni kupili svoje sisteme od Intela, jer je poznato da Intel ne prodaje kompletne računare neposredno krajnjim korisnicima. Ne možete naručiti sistem od Intela niti možete kupiti sistem marke Intel od nekog drugog. Ono o čemu govorim jeste matična ploča. Po mom mišljenju, najvažniji deo sistema računara jeste matična ploča i rekao bih da ko god je napravio vašu matičnu ploču treba da se smatra legitimnim proizvođačem vašeg sistema. Čak i ranije, dok je IBM bio glavni snabdevač računarima, on je pravio samo matične ploče, a sa drugima je ugovarao ostale delove sistema (jedinicu za napajanje, diskove, itd.).

Kako i kada se ovo dogodilo? Naravno, Intel je bio najznačajniji snabdevač procesorima još od kada je IBM izabrao za CPU Intelov 8088 u originalnom IBM PC-ju 1981. godine. Držeći kontrolu nad procesorima, prirodno, stekli su kontrolu i nad čipovima potrebnim za uklapanje njihovih procesora u projekte sistema. Ovo je prirodno odvelo Intel u proizvodnju skupova čipova. Ovu vrstu posla započeli su 1989. godine proizvodnjom skupa čipova za EISA 82530 (engl. Extended Industry Standard Architecture - proširena arhitektura industrijskog standarda) i do 1993. postali su - zajedno sa pojavom procesora Pentium - najveći isporučilac skupova čipova za važnije matične ploče. Imam jasnu sliku pred očima: oni sede i razmišljaju - zašto ne bi eliminisali posrednike i proizvodili čitave matične ploče kada već prave procesore i sve druge čipove potrebne za proizvodnju matične ploče? Odgovor na ovo došao je 1994. godine, kada je Intel postao najveći proizvođač matičnih ploča u svetu, što je bila i prava prelomna tačka u industriji. Od tada je Intel ostao čvrsto na vrhu. On u ovoj kategoriji nije tek za korak ispred ostalih; u stvari, 1997. godine Intel je proizveo više matičnih ploča nego osam najvećih proizvođača matičnih ploča zajedno, sa prodajom koja je prešla 30 miliona ploča u vrednosti od preko 3,6 milijardi dolara! Obratite pažnju na to da ovaj broj ne obuhvata procesore ili skupove čipova – samo ploče! Ove ploče završile su u računarskim sistemima različitih isporučilaca, koje vi i ja kupujemo, što znači da svi mi u suštini kupujemo računare koje je proizveo Intel, bez obzira na to ko je u stvari pričvrstio zavrtnje. 

Intel nesumnjivo kontroliše standard računarskog hardvera jer kontroliše matičnu ploču računara. Ne samo da on proizvodi ogromnu većinu matičnih ploča koje se danas koriste u sistemima, već je najveći snabdevač procesorima i skupovima čipova svih drugih proizvođača matičnih ploča. Ovo znači da, čak i ako nemate stvarno Intelovu matičnu ploču, matična ploča koju imate verovatno ima Intelov procesor ili skup čipova. Intel takođe ima svoj udeo u postavljanju nekoliko novijih standarda za računarski hardver. Stvorio je PCI (engl. Peripheral Component Interconnect – povezivanje periferijskih uređaja) interfejs lokalne sabirnice i novi AGP (engl. Accelerated Graphics Port - ubrzani grafički priključak) interfejs za video kartice velikih mogućnosti. Intel je projektovao oblik i veličinu ATX matične ploče koja zamenjuje Baby-AT oblik i veličinu koje je stvorio IBM i koji se koriste još od početka osamdesetih. Intel je takođe kreirao oblik i veličinu za NLX matičnu ploču koja zamenjuje zaštićenu i ograničenu konstrukciju LPX, korišćenu kod mnogih jeftinih sistema, što je na kraju donelo mogućnost nadogradnje matičnih ploča kod ovih sistema. Intel je takođe konstruisao DMI (engl. Desktop Management Interface – interfejs za upravljanje stonim računarima), za praćenje rada hardvera sistema, i DPMA (engl. Dynamic Power Management Architecture - arhitektura za dinamičko upravljanje snagom) i APM (engl. Advanced Power Management - napredno upravljanje napajanjem) standarde za upravljanje korišćenjem struje u računaru. Intel je bio taj koji je prednjačio sa uvođenjem naprednih tehnologija u skupove čipova za matične ploče, podržavajući nove vrste memorije, kao što su EDO (engl. Extended Data Out - memorija sa direktnim pristupom i proširenim izlazom podataka), SDRAM (engl. Synchronous Dynamic RAM - sinhroni DRAM) i RDRAM (engl. Rambus Dynamic RAM - Rambus DRAM); novi i brži interfejs sabirnice; brži pristup memoriji. 

Intel ima veliki uticaj na tržište prenosivih računara, nudeći posebne procesore sa malom potrošnjom, skupove čipova i prenosive module (spajanjem procesora i skupova čipova na dodatnoj ploči) za lakše konstruisanje prenosivih računara i poboljšanje njihovih svojstava i brzine rada. Nije teško uvideti da Intel kontroliše standard hardvera računara onako kao što Microsoft kontroliše standard softvera. U današnje vreme Intelovi procesori i skupovi čipova toliko su sveprisutni da se izlažu reverzibilnom inženjeringu i onda se proizvode pod nazivom komponente „usaglašene sa Intelom”. Kompanija kao što je AMD poseduje raznovrsne procesore, koji su neposredne zamene sa kompatibilnim pinovima za Intelove procesore; osim toga, neki proizvođači skupova čipova proizveli su čak i kopije Intelovih skupova čipova istovetnih pinova. Onaj ko kontroliše operativni sistem, kontroliše i softver za računare, a onaj ko kontroliše procesor, pa prema tome i matičnu ploču, kontroliše hardver. Zbog toga što danas Microsoft i Intel upravljaju softverom i hardverom računara, nije čudo da se savremeni računar često naziva „Wintel” računar.